DYLAN DOG: NEOBIČAN SLUČAJ GOSPODINA DOBRIĆA
Dobrich i Dylan su sjeli jedan nasuprot drugog. Dylan je sjedio u fotelji kraj koje se nalazio stolić. Na stoliću je bio klarinet koji nije do kraja ubačen u futrolu.
-Video sam kako umireš... Imao sam šest godina - poče Dobrich netremice gledajući u Dylana. Na Dylanovom licu nije se pomakla nijedna crta.
-Zanimljivo. Nisam znao da smo prešli na „ti".
-Ne, ne. „Video sam kako umireš" je prva epizoda o tebi koju sam pročitao. Bilo je to 1989. godine, imao sam šest godina. Zapravo, strip sam tad kupio, ali ga nisam odmah pročitao. Činio mi se previše stravičan.
-Da... Zamislite kako bi tek meni bilo strašno vidjeti da umirem - naizgled nezainteresirano će Dylan.
-Ne, ne... Niste umrli vi nego obični ljudi - reče Dobrich i pomisli kako je ipak trebao popiti lijekove.
-Hoćete reći da ja nisam običan čovjek? - upita Dylan. Lagani osmijeh mu se pojavio na krajevima usana. Ovakvi luđaci su mu često dolazili.
-Ne. Vi niste običan čovjek, Dylane - pomalo svečano će Dobrich. Preuzeo je kontrolu nad svojim glasom i nad svojim mislima.
-Da? Hvala na komplimentu, ali pogriješili ste ulicu. Superman stanuje tu blizu, preko oceana - naceri se Dylan.
-Ne, ne, ne... Vidite, vi ne postojite. Vi ste kao Superman... Lik iz stripa koji će uskoro završiti na filmu.
-Uh - tobože zabrinuto će Dylan - samo da i mene ne glumi Brandon Routh. Mogu se suočiti s tim da ne postojim, ali da me onaj glumi... To već ne bih preživio.
-Zapravo... - poče Dobrich no tu zastade. Dakle, vi ste lik iz stripa. Moga omiljenog stripa.
-Hvala, hvala, drago mi je da sam nekome omiljen - reče Dylan kao da mu Dobricheve riječi zbilja laskaju.
-Hm, nemojte me krivo shvatiti - reče Dobrich - rekao sam da mi je strip omiljen, a ne vi kao lik iz istog.
-Video sam kako umireš... Imao sam šest godina - poče Dobrich netremice gledajući u Dylana. Na Dylanovom licu nije se pomakla nijedna crta.
-Zanimljivo. Nisam znao da smo prešli na „ti".
-Ne, ne. „Video sam kako umireš" je prva epizoda o tebi koju sam pročitao. Bilo je to 1989. godine, imao sam šest godina. Zapravo, strip sam tad kupio, ali ga nisam odmah pročitao. Činio mi se previše stravičan.
-Da... Zamislite kako bi tek meni bilo strašno vidjeti da umirem - naizgled nezainteresirano će Dylan.
-Ne, ne... Niste umrli vi nego obični ljudi - reče Dobrich i pomisli kako je ipak trebao popiti lijekove.
-Hoćete reći da ja nisam običan čovjek? - upita Dylan. Lagani osmijeh mu se pojavio na krajevima usana. Ovakvi luđaci su mu često dolazili.
-Ne. Vi niste običan čovjek, Dylane - pomalo svečano će Dobrich. Preuzeo je kontrolu nad svojim glasom i nad svojim mislima.
-Da? Hvala na komplimentu, ali pogriješili ste ulicu. Superman stanuje tu blizu, preko oceana - naceri se Dylan.
-Ne, ne, ne... Vidite, vi ne postojite. Vi ste kao Superman... Lik iz stripa koji će uskoro završiti na filmu.
-Uh - tobože zabrinuto će Dylan - samo da i mene ne glumi Brandon Routh. Mogu se suočiti s tim da ne postojim, ali da me onaj glumi... To već ne bih preživio.
-Zapravo... - poče Dobrich no tu zastade. Dakle, vi ste lik iz stripa. Moga omiljenog stripa.
-Hvala, hvala, drago mi je da sam nekome omiljen - reče Dylan kao da mu Dobricheve riječi zbilja laskaju.
-Hm, nemojte me krivo shvatiti - reče Dobrich - rekao sam da mi je strip omiljen, a ne vi kao lik iz istog.
-Aha. Ah, što ćete - Warhol nekoć reče da svi imaju 15 minuta slave, a ja sam dobio 15-ak sekundi. Nastavite dalje. Pretpostavljam da je „Slušao sam kako izdišeš" prva epizoda koju ste pročitali.
-„Video sam kako umireš" je naziv - ispravi ga Dobrich. Da. Poslije toga sam čitao „Posle ponoći".
-Zašto tako kasno? - upita ga Dylan.
-Ne, ne, to je naziv epizode - pomalo iznervirano će Dobrich. Dylan je shvatio da je bolje ne nervirati njegovog gosta. Sad je žalio što pištolj drži kod Groucha.
-Nastavite - prividno mirno će Dylan.
-Znate, tek 10 godina nakon što sam prvi put pročitao „Posle ponoći" saznao sam kraj epizode. Primjerak koji mi je došao u ruke nije imao zadnju stranicu. U srednjoj školi sam ponovo počeo čitati Dylana. Bio sam već maturant, prolazio sam kroz jednu tužnu ljubavnu priču i... Čitao sam „Uspomene Nevidljivog". Nakon toga, moj život više neće biti isti.
-Judo plesaču - pomisli Dylan - ovo je garant neki fanatik koji skuplja sve isječke u novinama o meni. Možda hoće reprizirati pohod Nevidljivog. Kad bih samo mogao nazvati Blocha...
-„Video sam kako umireš" je naziv - ispravi ga Dobrich. Da. Poslije toga sam čitao „Posle ponoći".
-Zašto tako kasno? - upita ga Dylan.
-Ne, ne, to je naziv epizode - pomalo iznervirano će Dobrich. Dylan je shvatio da je bolje ne nervirati njegovog gosta. Sad je žalio što pištolj drži kod Groucha.
-Nastavite - prividno mirno će Dylan.
-Znate, tek 10 godina nakon što sam prvi put pročitao „Posle ponoći" saznao sam kraj epizode. Primjerak koji mi je došao u ruke nije imao zadnju stranicu. U srednjoj školi sam ponovo počeo čitati Dylana. Bio sam već maturant, prolazio sam kroz jednu tužnu ljubavnu priču i... Čitao sam „Uspomene Nevidljivog". Nakon toga, moj život više neće biti isti.
-Judo plesaču - pomisli Dylan - ovo je garant neki fanatik koji skuplja sve isječke u novinama o meni. Možda hoće reprizirati pohod Nevidljivog. Kad bih samo mogao nazvati Blocha...
